Обавештавамо све познанике и поштоваоце професора Слободана Живковића да се наш драги брат у Христу и пријатељ, а како смо га сви звали – наш драги Професор, упокојио у току Светле седмице, 25. априла, у свом дому окружен вољеном породицом. Овим путем изражавамо и још једном саучешће супрузи Снежани, сину Александру, кћери Марији са њеном породицом, и читавој њиховој фамилији широм света.

Професор Слободан Живковић је рођен 20. априла 1945. године у Београду у породици познатих уметника Радојке и Милутина – Тинета Живковића. Као студент генерације, Слободан је 1968. године дипломирао клавир на Музичкој Академији у Београду. После завршене специјализације у Москви на чувеном конзерваторијуму Чајковски 1971. године, Слободан је завршио и магистарске студије клавира, поново на Београдском универзитету, дипломиравши упоредо и на одсеку за етно музикологију.

У својој богатој и успешној пијанистичкој каријери одржао је бројне солистичке концерте широм Европе и Аустралије. Био је редован члан Удружења музичких уметника Србије и ондашње Југославије. По пресељењу у Аустралију, био је члан Савета музичких педагога Новог Јужног Велса и као веома цењен професор клавира све до пензионисања држао је катедру класичног клавира на Музичком конзерваторијуму Универзитета у Волонгонгу. Његови студенти су редовно освајали најпрестижније награде на такмичењима пијаниста у Аустралији. Поред тога, професор Живковић је годинама био председник Аустралијско-српског уметничког друштва. За свој рад на уметничком и педагошком пољу много пута је награђиван како у Европи, тако и у Аустралији. 

Свакако ова импозантна професионална биографија била је сведочанство о једном изузетно надареном и вредном уметнику у нашој средини. Међутим, поред ове професионалне, постојала је од почетка и једна још лепша страна личности професора Живковића. Она је наравно свој корен црпла из здраве породичне традиције а израз налазила у његовој искреној и непоколебљивој љубави за нашу веру и Цркву, коју је непрестано сведочио.

Године 1992. професор Живковић је с благословом о. Радета Радана, тадашњег пароха цркве Св. Кнеза Лазара у Александрији  основао први мешовити хор у крилу светосавске цркве у Аустралији. Хор је под професоровим зналачким руководством и уз учешће његове читаве породице талентованих, образованих и успешних уметника и музичких педагога, редовно учествовао на недељним и празничним богослужењима. Остао је упамћен тријумфални Видовдански концерт хора у великој сали Сиднејског музичког конзерваторијума 1993. године. Професор је такође основао и професионални хор Мокрањац са којим је 1996. освојио прву награду на такмичењу хорова у Сиднеју.

У годинама блиставог успеха професор је многима био узор пијанисте и хорског диригента. Са пресељењем у парохију Светог Саве у Флемингтону, професор се показао и као пример хришћанског смирења и скромности. Дошавши у заједницу која се због болести старог проте Миленка Стефановића, оснивача ове цркве, полако гасила, у многоме је допринео не само њеном васкрснућу него и процвату. Учених појаца није било, до само група стараца који су својом љубављу и посвећеношћу настојали да помогну проти Миленку и његовом наследнику проти Владиславу Ђорђевићу.

И мада није имао више на располагању своје професионалне певаче, признати пијаниста, диригент и професор за чије се часове клавира у Сиднеју морало чекати на ред, и који није примао ученике који нису имали највише амбиције, стао је раме уз раме са овим скромним и чистим душама и дао им своју безрезервну љубав. Није имао ни најмању намеру да им намеће своје име и титуле, да их импресионира својим богатим знањем музике или да се уздиже својим непогрешивим певањем. Не, професор је дошао у цркву коју су они саградили и чували као мало воде на длану, као комад Србије и родног места које многи од рата и прогонства никада више нису видели. Крочио је у њихов идеални свет и изгубљени рај, и постао им сапутник ка обећаној новој небеској, сигурној и мирној отаџбини која ће надокнадити изгубљене младости и радости у наручју Небеског Оца. Професор је постао један од њих, појаца који се нису стидели народног начина певања у цркви и мелодија које би некада оживеле и успомену на хармонике његових родитеља. И он их је нежно и брижљиво неговао и водио путем који су већ сами били изабрали. Иако већина од њих нису били блиски с музиком професоровог омиљеног Бетовена или других класичних композитора које је у младости он бриљантно изводио, нити огромног труда који је морао уложити у своје дубоко образовање, сви заједно су певали са истом радошћу и чистим срцем Господу.

Поред свега, професор је увек гледао у напред и није престајао да се труди за добро своје цркве и народа. Тако је с временом мала певничка група народног једногласног црквеног појања, са доласком млађих певача, прерасла у хор који сада с лакоћом пева Мокрачњеву четворогласну литургију . Током 2014. професор је основао и дечији црквени хор који је постао расадник нових чувара вере у туђини. Заједно са својом породицом је подржао потребе нове генерације да се службе врше и на енглеском језику и захваљујући њима се у Флемингтону већ седам година сваке прве недеље у месецу Мокрањчева Литургија пева на енглеском, што сабира велики број младих којима српски језик није довољно разумљив али су жељни праве, чисте вере.

Поред свих својих активности професор је нашао снаге и времена да 2004. године оконча трогодишњи рад на књизи ’’Златни јубилеј храма Светог Саве -Флемингтон, прве Српске Православне Цркве изграђене у Аустралији 1954 – 2004.’’ Ова споменица остаје ненадмашна ризница драгоцених сведочанстава о почецима Српске Православне Цркве са доласком српских ратних заробљеника из Немачке и Италије, као и бегунаца и прогнаника из комунистичке Југославије. 

Ваља подсетити и да је заједно са својом кћерком Маријом, виолинисткињом, и сином Александром, виолончелистом, често наступао на нашим прославама, изводећи бисере светске музичке баштине. Тако је било и у септембру 2024. када је наша црква прославила 70 година од завршетка изградње, освећења и непрекидне активне службе. Лепоти и узвишености и овог догађаја управо је највише допринео сам професор Живковић са својом дивном породицом.

Сви који су познавали професора знају да овај дивни човек никада за себе или своју породицу није тражио, очекивао или прихватао ни најмању материјалну надокнаду нити привилегије за све што је за своју Цркву и народ деценијама радио. 

Све је мање оваквих људи који имају и желе нешто изванредно да дају заједници као чисто уздарје за све изузетне таленте које им је Творац наш доделио. Ипак, на предлог моје маленкости подржаном и благословом тадашњег Епископа аустралијско-новозеландског Иринеја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је 2016. године, одликовао професора орденом Светог Деспота Стефана, за његову неограничену љубав и потпуну посвећеност својој Цркви и народу.

Професор је остао активан у свом раду све до последњих дана. 

На Велики Петак, 18. априла, професор је због здравствених проблема морао поћи у болницу у којој је дочекао и свој 80-ти рођендан, на Васкрсење Господње, 20. априла. Упокојио се у току Светле седмице, 25. априла, у свом дому окружен најближима. 

Опело покојног професора Живковића je служено у петак 2. маја у цркви Светог Саве у Флемингтону. Сахрањен је на гробљу Руквуд, на српској парцели бр. 3.

Захваљујемо свима који су се придружили у молитви Господу да у своје родитељско наручје прими и новопрестављеног верног слугу свога Слободана, а породици пружи мир и утеху.

Вечан му покој у Васкрсломе Христу Господу.

о. Саша Чолић

Светлописао Радивој Мачковић